После графичке обраде свих повеља, сматрао сам да је то одличан први корак у дигитализацији повеља, али да би сада требало наставити са рашчитавањем и преводом на савремени српски језик бар владарских повеља. Поседњи пут су повеље биле обрађене као целина пре сто година (Љубомир Ковачевић и Стојан Новаковић). То је рађено на основу црно-белих снимака, релативно лошег квалитета а сада имамо све повеље у природној величини и у колору. Манастир се сложио са идејом да се објави монографија владарских повеља па је ангажован професор Томислав Јовановић за њихово приређивање путем рашчитавања и превода. Код превода (за слависте је то пренос јер је то исти језик) захтевао сам да се текст књижевно оплемени, без промене смисла или чињеница, а да се користе старији изрази које ми данас разумемо како би се одржао утисак старог текста. Одабрано је сто владарских повеља (колико их и има) и кренули смо са радом

 

Када смо почетком 2008. завршили монографију на преко 500 страна, укључујући регистре имена и топонима, речником мање познатих речи и неколико прилога који помажу у разумевању материје ангажовали смо академика Мирјану Живојиновић за рецензију. Она је прегледала оно што је урађено и пристала на сарадњу. Сарадња је настављена неколико месеци када ми је саопштено да је Сабор изабрао академика Живојиновић за уредника монографије (која је већ била уреднички завршена). На питање из ког разлога је то учињено када је књига при крају, одговорено ми је да су сматрали да ће се монографија боље продавати ако је уредник академик!!! Од тада, за ових 12 година, немам информације шта се дешава са монографијом и зашто још није објављена.

Пошто ми је судбина овога искључиво мог пројекта и даље непозната одштампао сам Монографију у два примерка, за проф. Јовановића и себе.