Зборник: Житија св. Симеона и св. Саве, Похвала св. Симеону и св. Сави и Хиландарски типик
Необичан живот једне важне књиге и људи које је књига дотакла
Увод
Током рада на сређивању (изради базе података) Хиландарске библиотеке рукописних књига, наишао сам да један Зборник није више у Хиландару већ у Народној боблиотеци у Београду под сигнатуром РС17. Како Хиландар и даље књигу води као сопствену са сигнатуром Хил. 298, решио сам да замолим Народну библиотеку за дигиталну копију како бих је одштампао у једном примерку и доставио у Хиландарску библиотеку да стоји уместо оригинала. Ради се о препису таха (такозваног) монаха Марка. Зборника из 1370. године, у коме су следећа дела: Житије св. Симеона1 од Доментијана2 (јеромонаха манастира Хиландара и ученика св. Саве), Житије св. Саве од Теодосија3 (ученика Доментијана), Похвала св. Симеону и св. Сави од Теодосија и Хиландарски типик св. Саве. Дакле, јединствена књига за српску књижевност јер су то уједно и наши најстарији писци на српском књижевном језику. Док су остале књиге писане књижевним, а истовремено богослужбеним језиком, једино су још повеље писане народним језиком.
Када сам завршио технички део посла (обрада дигиталних снимака и формирања књиге са копијом оригиналног повеза који је урадио Звонимир Ратковић), почео сам да пажљиво читам шта је Димитрије Богдановић наводио о рукопису. Између осталог реверс по коме је књига предата епископу Димитрију „… узимам на употребу Кр. Српске Академије наука, с тим, да их манастиру одмах вратим, чим се у академији из њих испише, што се нађе за потребно. 14. јуна 1896“.
О важним људима повезаним са књигом и Хиландаром
Даљим истраживањем сазнајем да је после проучавања књига однета у Народну библиотеку и тамо заведена а није враћена у Хиландар. Књига је стајала у НБС да би је пред Други светски рат из НБС узео ради проучавања (против прописа) наш велики историчар Владимир Ћоровић. Убрзо је почео рат у којем су Немци бомбардовали Народну библиотеку и све уништили. Наша књига је спасена, баш због кршења правила. Политичка активност Владимира Ћоровића утицала је на то да га Трећи Рајх прогласи за државног непријатеља и осуди на смрт. Како је В. Ћоровић био у опасности, он се укрцао у владин авион за евакуацију, али несрећом је авион оборен над Грчком па је он погинуо. Гестапо је једанаест пута вршио преметачину у Ћоровићевој кући али Зборник нису нашли. Књига је после рата враћена у Народну библиотеку у којој и данас стоји.
Година 1896. када је издат реверс уједно је и година посете краља Александра Хиландару. Даљом провером видимо улогу још једног важаног човека, епископа Димитрија, касније и патријарха српског, који је добио књигу на реверс. Епископ Димитрије је боравио у Хиландару крајем 1894. и почетком 1895, затим 1896. приликом посете краља Александра и 1900. године, и тамо се бавио како пословима битним за државне и националне интересе, тако и научним радом. Свакако најбитнији задатак који је имао, био је да помогне да се манастир врати у српске руке јер је Хиландар у то доба, крајем 19. и почетком 20. века, био у власти монаха Бугара, који су имали углавном непријатељски став према српским монасима заступајући бугарске националне интересе. Он је био у пратњи краља Александра Обреновића који је посетио Хиландар за Ускрс 1896. године и том приликом добио Оснивачку повељу и Мирослављево јеванђеље.
Како је у то време Хиландар био под управом Бугара који су чинили већину монаха, у другој половини 19. века стање у манастиру је било тешко јер је био презадужен, владала је идиоритмија, а многи монаси су живели немонашки, поседовали велика стада оваца, продавали и куповали за себе, присвајали манастирски новац. Године 1876. било је свега 2-3 српска монаха у манастиру. У време посете краља 1896. манастир је имао 70 монаха, од којих су само тројица били Срби. Према речима жичког епископа Саве 1887. у манастиру је боравило 83 калуђера, 7 послушаника и 6 монаха са стране. Из Краљевине Србије било је 7 калуђера, из Бугарске 9, Влаха 4, Руса 1, Чеха 3. Остали монаси су били из области под турском окупацијом, већином из Старе Србије и Македоније, "отровани бугарашком идеологијом".
Тефтер из 1896.
Прича се да је краљ приликом посете отплатио огроман дуг Хиландара, али то није тачно. Према сведочењу Саве Хиландарца, а и по тефтеру са приходима за 1896. краљ је дао велики допринос од 750 наполеона братству манастира. Краљ је остао у Хиландару од Великог четвртка па до Васкрсног понедељка а потом отишао до Русика (Пантелејмона) па за Атину на Олимпијске игре. Епископ Димитрије је отпратио краља до Русика а после је отишао да обиђе манастире на Светој гори. На повратку у Хиландар је и добио три књиге које је понео у Београд.
Сталним и упорним радом епископа Димитрија, који је био вешт у преговорима и коме су хиландарци веровали, коначно је сачињен споразум. Финале спаситељске мисије краља Александра Обреновића почиње 30. марта 1900, уговором сачињеним између Краљевине Србије и Српске цркве, с једне, и Хиландара са друге стране: "Сабор Хиландара са целокупним братством се обавезује да ће примати за своје чланове по два монаха из Србије. Они ће заседати у саборовању као манастирски старци и учествовати равноправно са осталима у узимању и давању."
Затим, да у манастирско братство прима Србе који би у Хиландар дошли да се замонаше и тамо да живе. Србија се обавезује да плати сав манастирски спољни дуг, од преко 5.000 турских лира, да даје манастиру годишњу помоћ од 1.000 лира, да се монаси староседеоци не гоне, сем због кривица које заслужују гоњење.
Али, уколико монах, из ма којих разлога зажели да сам изађе из манастира, да му је манастир у том случају дужан издати новац који тај монах има уложен под интерес на облигацију. И да се мирски људи који долазе да се монаше и да живе у манастиру примају без разлике народности."
Већ 18. априла су измирени најважнији дугови тако што је у Хиландар послато 6.000 динара у злату, а манастирске облигације су пренете на београдску митрополију. Хиландар је тиме постао дужник Митрополије. Адвокат Алекса Новаковић је у два наврата путовао у Хиландар и регулисао отплату спољнег дуга у износу од 5.300 турских лира. Новембра 1900. манастиру је јављено да је председништво владе одвојило суму од 10.000 динара за одужење дуга манастиру Зографу. Укупан износ је достигао цифру од око 130.000 динара у злату. Највећи српски противници у манастиру нису хтели да потпишу овај уговор, већ су напустили манастир. Хиландар се коначно вратио у српске руке.
На крају епископ каже да је за исплату манастирских дугова потрошено 130.000 динара у злату, а облигације су пренете на нашу митрополију, „те је манастир постао наш дужник“. „На случај да се од нас поново одметне, ако нађемо за потребно, можемо тражити наплату горње суме са интересом.“
1Житије Светог Симеона од Саве Немањића представља једно од најранијих и најзначајнијих дела српске средњовековне књижевности. По својој текстуалној структури није посебно дело, већ једна од почетних глава Студеничког типика, чији се препис, и то једини, чува у Националном музеју у Прагу под сигнатуром IX H 8 — Š10[1].
Савин брат Стефан Првовенчани, такође пише биографију њиховог оца Немање, те тако на најбољи начин допуњава Саву. Док је Сава опиcивао највише очев монашки живот, Стефан је у своме Житију св. Симеона обухватио не само целокупан Немањин владарски век, већ и један део сопствене владавине. До пре десетак година знало се за једини целовит препис овог Житија, који се налази у рукопису Националне библиотеке у Паризу, а онда је у Софију у Бугарској откупом доспео у приватне руке још један препис, што представља прворазредну чињеницу. Последње критичко издање В. Ћоровић, Светосавски зборник II, 1939.
2Доментијан (око 1210 — после 1264), познат у науци и као Доментијан Хиландарац, монах и један од најзначајнијих српских писаца у средњем веку, а Српска академија наука и уметности га је уврстила међу 100 најзнаменитијих Срба свих времена.
Овај писац је себе сматрао продужетком светосавског просветитељства и последњим учеником Светог Саве. Због улоге светлосних симбола у стварању књижевне симболике Доментијана су називали песником светлости.
Рођен је око 1210. године, а преминуо је после 1264. године. Већи део живота је провео као монах у светогорском манастиру Хиландару, али је живео и у Карејској келији Светога Саве и у Скиту Свете Ане. Написао је два обимна житија. Најпре је око 1250. године, на захтев краља Уроша I (1242—1276), написао обимно Житије светог Саве, а 1263/1264. године и Житије светог Симеона (Стефана Немање).
Његово житије светог Саве је између 1290. и 1292. године прерадио монах Теодосије, који је навео да је то радио према Доментијановим казивањима.
3Теодосије (Хиландарац) је био српски монах и један од најзначајнијих српских писаца у средњем веку, а Српска академија наука и уметности га је уврстила такође међу 100 најзнаменитијих Срба свих времена.
Рођен је око 1246. године, а преминуо је око 1328. године. Био је монах манастира Хиландара и духовник краља Стефана Дечанског (1322—1331), а своју делатност је усмерио на ширењу и учвршћивању култова светог Симеона Мироточивог (Стефана Немање) и светог Саве, који су створили главни фокус српског националног и културног идентитета.
Он је, према сопственим речима, по Доментијановим упутствима прерадио његово Житије светог Саве, између 1290. и 1292. године. Поред тога, написао је неколико служби, канона и других дела посвећених светим Симеону и Сави, као и дела (житије и службу) посвећена пустињаку светом Петру Коришком.
Нити једно Теодосијево дело није сачувано у пишчевом аутографу.
Житије и подвизи у пустињи са оцем, и засебно путовања, а делимично и приповедање о чудесима светога оца нашега Саве, првога архиепископа и учитеља српскога, што је испричао преподобни Доментијан, јеромонах манастира званога Хиландар, а написао Теодосије, монах истога манастира.
Више података о отплати дуга Хиландара као и о Епископу Димитрију у докторату Александра Д. Средојевића.