Чим смо обрадили снимке Хиландарског типика 2007, уз сагласност Манастира, договорили смо да се изда Типик. Приказани су снимци свих страна а напоредо превод на поприлично заборављени српскословенски језик, како се чита (Т. Јовановић). Направљен је и посебан фонт за српскословенски (З. Костић). На крају књиге је урађен превод на савремени српски језик (Т. Јовановић). Испреметане странице у оригиналу су пресложене а недостајуће 4 стране допуњене из преписа монаха Марка из 1370. године. Корице су нацртане и урађени клишеји за блиндрук. Клишеје је урадила бесплатно фирма Темилов.
Најстарији препис Хиландарског типика писан је на пергамену и није сачуван у целини. Недостају му четири листа, по један из прве и треће свешчице и два из пете (7, 13, 33, 34), тако да их је у Хиландарском оригиналу сада 39 на броју. Рукопис је временом почео да се раскоричава и да му испадају листови, те су се неки од њих изгубили. Из жеље да се Типик даље не осипа, изнова је повезан и смештен у корице не сасвим одговарајуће величине и притом преузете са неког другог кодекса, највероватније из XV века. Невешто повезивање пратила је недовољна брига око редоследа листова, па је дошло до њиховог преметања, и они данас имају следећи поредак: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7*, 7, 15, 16, 17, 18, 19, 20, 13, 14, 9, 8, 10, 11, 12, 13*, 21, 22, 23, 24, 25, 26, 27, 28, 29, 30, 31, 32, 33*, 34*, 33, 34, 35, 36, 37, 38, 39. Осим тога, и саме корице су заротиране за 180° па је и то у овој књизи исправљено. Додата су и четири недостајућа листа из преписа Таха монаха Марка из 1370. године тако да је типик комплетиран.
Упркос окрњености коју је доживео, најстарији препис Хиландарског типика својом важношћу, а надасве присуством црта српског народног језика, обилује народном лексиком до те мере да по речима Павла Ивића више „од свих текстова који су икад написани на српскословенском … даје проучаваоцу највише обавештења о живом језику Срба у средњем веку“. О пореклу писара овог преписа, а још више о самом преводиоцу Хиландарског типика, настоји се већ дуже времена да се дође до поузданијих сазнања. Ипак, може се рећи једино то да су један или други потицали из јужних српских крајева, одакле потичу бројне дијалекатске црте у језику овог преписа. То се огледа како у неким правописним одликама, тако и у приличној лексици народног порекла, чиме се објашњавају језичка превирања која су у Савино време ишла ка трагању за устаљенијом нормом српског књижевног језика.
У овој књизи доносе се напоредо снимци сваке од страница најстаријег преписа Хиландарског типика са њиховим српскословенским читањем. Том приликом успостављен је тачан редослед страница без обзира на њихову испремештаност у рукопису. Иза тога следи пренос на савремени српски језик. Текст изгубљених листова попуњен је преводом из преписа монаха Марка, а ти делови означени су курзивом. Књига није до данас, 2020. објављена.
Књигу сам одштампао у четири примерка. По једну за игумана Методија, ризничара Јосифа, проф. Томислава Јовановића и мене.